Pobedili smo.
Juče nije pobedio samo jedan rezultat,
niti je pobedila puka sreća.
Pobedilo je svako jutro
u protekle dve godine
u kojem nismo odustali..
Svaka suza koju smo sakrili
i svaki atom snage koji smo
izvukli iz sebe kada je
delovalo da su sve lađe potonule.
Ove dve godine bile su tiha, iscrpljujuća borba.
Prošli smo kroz lavirinte sumnji, padova, pretnji, brutalnih pritisaka…
Kroz hapšenja, zastrašivanja, lomljenja glava, sramne pritiske i montirane procese kojima je režim Aleksandra Vučića pokušao da nam slomi kičmu.
Gledali smo kako naša mladost,
u strahu od progona
i nepravednih hapšenja,
biva prinuđena da napusti zemlju
i potraži azil,
između ostalog i u Hrvatskoj.
Veliko hvala Hrvatskoj što je otvorila vrata i podržala nas…
Vučić je sa nacionalnih frekvencija crtao mete na njihovim čelima.
I pretio silom… Ali, ta mladost je
tvrdoglavo verovala da svetlost
na kraju tunela postoji.
Ipak, ono što je ovu borbu učinilo istorijskom i što nam je dalo krila kada su noge otkazivale, bila je čista
ljubav koja se prelila preko svih mogućih granica….
Kada su mislili da su nas ućutkali pendrecima i rešetkama, hiljade studenata i građana krenulo je u veličanstvene pešačke kolone
iz svih krajeva zemlje.
Pešačili smo stotine kilometara, spajajući gradove, spajajući srca i noseći baklju slobode pravo za Beograd…
Gledali smo kako se ruše nevidljivi zidovi dok stiže talas podrške iz svih bivših republika. Dok smo se mi borili protiv diktature, od komšija smo dobijali podršku. Posebno svetlo u ovom mraku koji je iza nas bila
je ruka pružena iz Zagreba….
Podrška naših vernih prijatelja,
ali i onih potpuno nepoznatih
ljudi koji su nas prepoznali
u našoj patnji, našoj divljoj želji za slobodom, zauvek se urezala
u naša srca…
Ti nepoznati ljudi, koji su nam slali energiju i molitve iz Hrvatske,
dok smo prolazili kroz najgori progon, dokazali su da dobrota ne poznaje granice i da se čovek prepoznaje po svetlosti koju nosi u sebi….
Bila je to zajednička želja svih nas,
da konačno pobedimo,
da skinemo teret sa leđa i da se oslobodimo od straha,
od ucena i od Vučića…
I jesmo.
Srušili smo četrnaest godina strahovlade i udahnuli
slobodu punim plućima…
Zvali su nas ustašama, piculićima, teroristima, plašili ratom sa nevidljivim protivnikom. Govorili nam da su naša deca strani plaćenici, koji žele da sruše svoju zemlju. A ta deca su htela samo vladavinu prava, da institucije rade svoj posao, obrazovane ljude na čelu preduzeća, ne mafiji, ne korupciji….
I napokon smo uspeli.
Svi smo se ujedinili,
i mislili na jedan broj.
Broj 3..
Taj broj je simbol božijom voljom dat. Studentska lista da bude treća
na listiću za glasanje..
I došla je ta dugo čekana nedelja..
Dan izbora…
Dijaspora koja je putovala hiljade kilometara da bi ostvarila svoje pravo.
U sred noći, glasali u Americi, Kanadi, Australiji. Vlast je na sve načine pokušala da onemogući glasanje. Ogromni redovi i kilometarske kolone u Londonu, Cirihu, Beču.. Ljudi su čekali po 7 sati u redovima po kiši i vetru…
A, mi u Srbiji, u redovima od 7 ujutru.
Vučić je zaboravio na srpski inat
i kad se Srbi slože…
Svet ne pamti ovakav masivan
izlazak na birališta..
Pobedili smo, gotov je…
Hvala svakom prijatelju koji
je verovao kada mi sami
nismo mogli.
Svakom nepoznatom čoveku
izdaleka koji je postao
najbliži saputnik u ovoj borbi.
Dokazali smo da ljubav,
mladost i upornost
uvek nađu put kući.
Slobodni smo!
