Histrionski dom,
Jesen 2026.
Postoje ljudi koje nam ne smije oteti zaborav.
Pogotovo one koji su nas učili životu.
jedan od njih je Josip Marotti.
Naš Bobi.
Viteza je zvao ‘zverina’.
A baš taj Zverina ne da da ga zaboravimo.
Papamo bućnicu u Histrionskom domu i evociramo uspomene na našeg vučitečlja.
Zlatkovog profesora s Akademije.
Postavil je Zverina njegovu bistu u Domu Histriona.
Fotkam ih skup.
Zlatko mi daje program Boijevih dana (od 7. do 27. studenog).
“Bem ti miša!”, opsujem, a Zverina me zašpota:
“Preveć psuješ.”
Pa kak ne bum.
A zar se već nanizalo 15 Bobijevih godina u Histrionskom domu?
I bit će ih.
Kad nas ne bu bilo.
Vjerovali ili ne, Vitez je napisal i sonet za Bobija.
Evo zadnjeg stiha:
“Najrajše si je Histriončeka spil
I popeval ‘Moj klobuk ima tri lukne’.
Kad ga se setim,
Srce mi od smeha pukne.”
Ma nitko nas nije znal tak slatko nasmijat kak Bobi.
Pijeckali smo jenput u Moki kad je v birtiju uletila jedna zbigecana milostivica.
I s vrata zakričala:
“Ovaj Zagreb je postal prava selendra.”
“A kaj vam fali, gospodična?”
“Prešla sam celi grad i nigde nemrem najti Muratti.”
“Gospodična, pa to ni problem. Prejdite na Marotti i odma ga dobite!”
Jenput nam se u Karaki pridružil na putnom piću.
“Deca, ne bute verovali. Bil sam s jednom mladom pucom. I znate kaj mi se desilo?”
“Kaj?”
“Javila se opet nakon šest meseci. Nimfomanka jedna obična!”
Kad su mu amputirali nogu Goran Grgić i ja banuli smo s bocom rebule u vizitu.
I čuli ga kak dobacuje medicinskoj sestri:
“Sestro, menjal bi dva kanarinca za jednu ševu.”
A nakon dva gutljaja vinčeka čarobnjak života nas je iznenadil:
“Ne zovite me više Bobi!”
“Zakaj?”
“Pa očale mi trebaju za čitanje, imam umjetne zube, metalne kukove, a sad bum teglil i protezu! Pravi sam pravcati robot. Zato Robi, a ne Bobi!”
I tako još tisuće anegdota.
Malo ih zna da je Bobi bio prvi nogometni profesionalac u Deželi.
Igral je za Maribor.
I dobival lepe peneze.
Nacizam je prekinul njegovu španersku karijeru.
Al Bobi ne bi bil Bobi da se nije osvetil Hitleru.
Kad je Adolf španciral po Mariboru, Bobi je delil letke antifašističkog sadržaja.
Da je imal muda, imal je.
Žvačemo na šanku i dalje bučnicu.
Vitez mi dodaje pjesmu s 13 stihova.
“Kak su jeli Histrioni”.
Sjajni stihovi sjajne spisateljice Marine Vujčić.
Evo prvog stiha:
“A kak su jeli Histrioni oni davnih ljeta,
Za doručak mesni, za ručak pašteta!”
Toliko o tome kak su jeli Histrioni.
Sad bi netko talentiran trebal napisat “Kak su jebli Histioni”.
Ali to bi bilo duže od Gorskog vijenca i Smail age Čengića.
Raspisao se ja, a treba prostora i za vic.
Poslal mi ga je prijatelj Miro Gavran čiji festival ide u Njemačkoj od 12. do 15. studenog:
Dobra vila je rekla jednom bračnom paru:
“Zato što ste 35 godina imali primjeran brak ispunit ću vam po jednu želju!”
“Hoću putovanje oko svijeta sa mojim dragim mužem!”, kaže žena.
Vila je zamahnula čarobnim štapićem i u ruci žene stvore se dvije karte za put oko svijeta. Došao je red na muža koji je poslije dužeg razmišljana zatražio:
“Hoću da imam ženu mlađu 30 godina od mene!”
Vila je zamahnula čarobnim štapićem i odjedanput je muža pretvorila u starca od 90 godina!
